ДОКЛЕ ДЕВИЗА: САМО ДА НЕ БУДЕ ГОРЕ?!

Жалосна је истина да најбројнији синдикати у полицији пропагирају стратегију сопственог деловања која се састоји у кукавичкој девизи: само да не буде горе. То је посебно изражено сада после донетог веома рестриктивног Закона о полицији који је бројна синдикална права свео на формалност а поједина су и нетрагом нестала. И то без неког великог отпора оних најодговорнијих у синдикалном покрету, посебно од репрезентативних синдиката. Та малодушност и кукавичлук иду и даље и своде се на богорадање да стање права запослених у полицији не буде још горе него што је сада (што је објективно тешко изводљиво). Заправо то је производ дугогодишњег тешког нерада и неактивности синдиката у полицији јер су челници бројних синдиката обијали кабинете по Министарству не да би се борили за већа радничка права већ да би они добијали бенефиције у виду бољих сопствених радних места, да би запослили неког од своје родбине али и од оних који им нису рођаци али су платежно способни.

Таквом демагогијом и кукавичким методом “борбе”, ти вајни челници боре се међусобно да буду први и у својим синдикалним организацијама, јер самим тим је и већа могућност да се напредује или да се изборе од врха МУП-а неке погодности лично за себе. Оно што је увредљиво са становишта истинског синдикализма јесте чињеница да такав приступ синдикалном (не)раду пролази, углавном, непримећено међу синдикалним чланством. Очигледно да такве неактивне синдикалне вође, управо типују на опште незнање, утученост и бесперспективност коју осећа велики број наших колега. Средња генерација полицијских службеника стасала је у полицији у годинама рата и беде, млађа у добу безобзирне пљачке дотадашње друштвене својине а и садашња политичко-синдикална надгорњавања не указују на правац којим треба да синдикат у полицији наступа. А како би то и учинио када, по не баш прецизним рачуницама, у Министарству постоји 26 синдиката. Кажемо, постоји, а не и делује, јер више од половине њих се не оглашава ни по једном питању. А они остали, посебно најбројнији, натурају стрпљење и сакривање главе у песак као решење, како би лоше године некако мимоишле те вајне синдикалне руководиоце. Шта о томе мисли чланство – није битно, док чланарина “капље” у касе појединих синдиката у месечним милионским износима.

Ово саопштење за јавност је намењено свим колегама а посебно синдикалним руководствима као опомена да је крајње време да се сви уозбиљимо, да схватимо да су наступиле веома лоше околности за синдикални рад, да правна заштита мора да буде први задатак свих синдиката. Нико нема право да буде неактиван, да сугерише како је добро ово стање у полицији какво је сада и да само не буде још горе. Тиме срозава не само свој сопствени углед као и синдиката коме је на челу, него свих синдиката у полицији. А то СПИПС неће и не може да дозволи!

Београд, 25.02.2016.
Синдикат полиције и полицијских старешина
Председник Блажо Марковић