ДОПРИНОС УБРЗАЊУ РЕФОРМИ ПОЛИЦИЈЕ

Следећи сопствени акциони програм сарадње са врхом МУП-а, СПИПС жели да упути предлоге за убрзање реформе полиције која је, евидентно, започета у појединим областима рада. Овогодишње отварање поглавља 23 и 24 у процесу придруживања ЕУ, условљава брже кретање српске полиције ка европским стандардима у овој области.

Од стране Европске комисије, уочена је решеност Србије да се проблеми у функционисању полиције решавају на конструктиван начин. Тешкоће се јављају у неусаглашености сарадње полиције и тужилаштава, односно чланова Закона о полицији и Закона о кривичном поступку. Поред посла на  усаглашавању ова два закона, примедбе ЕУ су и на, иначе коректно усвојеним прописима од стране Србије, који уређују пријем нових кадрова у полицију. Заправо, недостаје доследна примена тих прописа, затим изостаје потпуна транспарентност кадровске политике, посебно приликом смена средњег и руководног кадра.

Европски стандард је да се на 100.000 становника ангажује 300 полицајаца, а у Србији је тај број готово 50% већи, односно 445 запослених у МУП-у. Ту долазимо до теме коју је овај синдикат више пута разматрао и на шта је упозоравао, тј. да се унутар МУП-а налазе службе које са полицијским послом немају неке ближе везе. Више пута смо објављивали саопштења за јавност, упућивали дописе челницима МУП-а да нпр. Сектор за ванредне ситуације треба издвојити из МУП-а, да издавање докумената (личне карте, возачке дозволе и сл.) такође треба да буду посебна служба изван полиције, да службу друштвеног стандарда треба припојити директно Влади Р. Србије итд. Јер, свима је јасно да је наслеђено вишедеценијско стање неодрживо, да „теренских“ полицајаца има недопустиво мало, да на терен једне београдске општине са стотинак хиљада становника, ноћу патролирају две, а често и само једна аутопатрола. У јединицама криминалистичке полиције, стање је истоветно ако не и алармантније. Истовремено, у цивилном делу полиције, у малим канцеларијама службеници седе „једни другима на глави“.

Европски захтеви око реформе полиције Србије су посебно озбиљни када се тичу унутрашње контроле у полицији. И о том сегменту рада МУП-а СПИПС је често јавно писао, упозоравајући да на тим изузетно осетљивим пословима ради неколико пута МАЊЕ полицајаца, него у полицијама земаља у окружењу. Примедбе из ЕУ се, додуше, не односе толико на бројност инспектора у СУК-у МУП Р.Србије, колико на потребу да буду истински независни у свом раду, да се избегава пракса давања смерница и обавезних упутстава за рад СУК-а од стране министра, јер би то утицало на ток активности овог Сектора. Рад ове јединице додатно компликује формирање Службе за безбедност и заштиту података, јер је недовољно јасна подела надлежности и међусобна координација.

Оволика пажња реформи полиције Србије није ексклузивно намењена само нашој земљи. Да би затворила поглавље 23, Хрватска је морала да задовољи 21 услов од којих је један био деполитизација и професионализација полиције. Захтеван је и прекид праксе масовних смена у полицији, посебно оних старешина у криминалистичкој полицији који су радили на најсложенијим случајевима. Исто тако и бугарска и румунска полиција и дан-данас су под „лупом“ Европске комисије, иако су већ годинама чланице ЕУ, посебно њихова борба против организованог криминала и корупције.

Очигледно је да се промене у полицији морају брзо дешавати, а што је такође подједнако важно, сам процес промена требало би да буде транспарентнији. У том процесу који траје и који ће трајати још дуго, требало би да поред тела Владе и врха МУП-а, учествују и синдикати у полицији и то не само репрезентативни, већ и они који имају шта конструктивно да предложе. Уколико је то могуће, у изналажењу конкретних решења могле би да учествују и специјализоване НВО које имају конструктивне предлоге и решења у овој области.

 

Београд, 21.11.2016.
Синдикат полиције и полицијских старешина
Председник Блажо Марковић