ГОДИШЊИЦА КОЈУ СВИ ПРЕЋУТКУЈУ

Пре годину дана почео је штрајк полиције који је предводио један репрезентативни синдикат а придружили су му се још четири синдиката у полицији. Сада нико да га се сети – то не раде ни они који су га тада организовали а још мање они који су га бојкотовали. А заправо, сви синдикалци, па и остали припадници МУП-а, треба да се сете овог протеста којим је требало блокирати предстојеће (драстично) сурвавање стандарда, што се уосталом и догодило. Као и много пута раније, добијена су бројна (неиспуњена) обећања од врха Министарства, исплаћене су две рате заосталих путних трошкова и – то је све. Али сам штрајк, макар и у крњем саставу због вечите опструкције синдикалних подрепаша власти, био је, по свему судећи последњи трзај конструктивног синдикализма у полицији.

Шта се догађало у претходних годину дана? Једном речи – ништа! Једно велико и срамотно ништа, и поред смањења плата, неисплаћивања заосталих примања, тумбања систематизације без да ико ишта пита синдикалце. Да не помињемо „вечите“ теме као што је недостајућа полицијска опреме и возила, станови итд, итд. И сада једно обично, полицијско питање: ко је томе крив? Да ли је то Влада Р.Србије, министар и његови сарадници, ММФ, светска криза  или су то ипак, првенствено синдикални челници који због својих ситних и личних интереса, не реагују на погоршање радних и животних услова припадника МУП-а? Не једанпут смо на страници овог сајта указивали на појединце који обијају врата разних начелника и кабинета у МУП-у због запослења својих рођака, због разних бенефита које траже за себе, због сопственог професионалног напредовања. Са друге стране, они који су им излазили у сусрет очекивали су и дочекали, да се ти исти синдикалци не буне, не постављају незгодна питања, или бар да не инсистирају на смисленим одговорима. И они су и добили оно што су очекивали : синдикални мир, односно „мртво синдикално море“ где би и само подсећање на прошлогодишњи штрајк могло код чланства да пробуди духове и да колеге поставе питање због чега су уопште чланови једног од 26 синдиката у полицији? И без подсећања на прошлогодишњи штрајк, све више колега престаје да плаћа синдикалну чланарину, тако да је врло дискутабилна и репрезентативност два (још увек) репрезентативна синдиката.

Одрећи се најјачег синдикалног оружја, заправо је самоубиство синдикалног покрета у полицији. То не значи да се ступа у штрајк за сваку ситницу, брзоплето и непромишљено. Претходно треба неговати сарадњу са послодавцем, и то конструктивну сарадњу, без игнорисања оне друге стране. Па ипак, ако другачије не иде, мора се штрајковати и то што више заједнички, јединствено. Апсурд је да део синдикалаца штрајкује а део синдиката чека  да се неко избори за бољи статус свих што је, очигледно, лицемерна и кукавичка политика незамерања која проистиче, заправо, из личних интереса синдикалних челника. Ти лични интереси су и разлог постојања поменутог броја синдиката, узрок су и „мртвог синдикалног мора“, стагнације која скупо кошта све запослене у Министарству унутрашњих послова Р.Србије. А разлог су и непомињања последњег (прошлогодишњег) организованог бунта дела синдикалне сцене полиције.

Синдикат полиције и полицијских старешина
Председник Блажо Марковић