И ЖРТВЕ У УНИФОРМИ ИМАЈУ ПРАВО НА САОСЕЋАЊЕ

Докле ће полицајци бити „легалне“ мете разних демонстраната, а да таква бизарна „колатерална штета“ никога у свету не интересује? Само такав закључак је могућ када се имају у виду најновија догађања у Украјини али и она у БиХ, па и насртаји на полицајце у Црној Гори. Нико, али апсолутно нико  у свету се није осетио погођеним, ничије сажаљење се није пробудило због жртава у полицијским униформама у Украјини. Нико, осим што то сада чини Београдски синдикат полиције и полицијских старешина, најмлађи од свих (бројних) синдиката у полицији Србије, а да не помињемо разна европска удружења и полицијске синдикате. Нико да се осврне на бол тих полицијских породица, на децу која су остала без очева. Нико да истакне да су те наше колеге били на својим радним местима на улицама украјинских градова, а да они који су их убили нису морали ни ту да буду, а још мање су смели да одузму животе својим суграђанима који ће их, колико сутра, професионално бранити од криминалаца свих врста.
Уосталом, у уџбенику о сузбијању тероризма, једна од првих одредница за препознавање овог зла савременог доба, је да они који желе што шире и што трагичније немире, прво се опредељују за убиства полицајаца. Тиме се ствара непремостив зид мржње између полицајаца и демонстраната, а немири ескалирају у злочине и тероризам који нагло шири своја крвава крила.
Ми у Србији добро смо упознати са овим феноменом прећуткивања полицијских жртава од стране власти. Десетине и стотине колега погинуло је у крвавим догађајима крајем прошлог века. У службеним просторијама, ту и тамо, постоји понеко обележје са именима колега који су погинули вршећи своју професионалну дужност. Али официјелно признање мртвима али и живима, никада није дошло ни од једне гарнитуре власти (отада их се неколико изменило, разноразних идеолошко-политичких профила). Управо зато ми из БСППС-а саосећамо са породицама убијених украјинских колега, без примисли о томе ко се за шта бори и залаже у тој европској земљи. Јер, солидарност са колегама који, као и ми у Србији, обављају један високо ризичан посао, не трпи политичка навијања, толерисања „наших“, а сатанизовање „њихових“. Људски животи немају репризу, а они који убијају полицајце, су за сваку цивилизацијску осуду ма ком табору припадали.