КРИВАЦ – НЕРАД ЛОКАЛНИХ САМОУПРАВА

Озбиљне штете од поплава које су се пре неки дан догодиле у бар шест општина Западне Србије, поново су актуелизовале питање одбране од набујалих вода. Показало се да онај ко не учи на грешкама, те исте грешке понавља, поготову ако одговорни челници нису поднели санкције због пређашњег неодговорног понашања и нерада у пролеће 2014. године. Заправо и сада се протура дугогодишња „тактика“ локалних самоуправа да им неко други уређује водотокове речица и потока на њиховом подручју (по могућству премијер или бар неки министар) што подсећа на станара коме у његовом стану цури вода а он чека шефа државе да то реши.

Заправо, челници бројних локалних самоуправа нису испоштовали Закон о ванредним ситуацијама где је предвиђено да имају процене угрожености и планове заштите и спашавање у ванредним ситуацијама. Многи нису та документа донели а они који их имају, имају само спискове припадника јединица цивилне заштите, тачније спискове необучених људи што практично ничему не служи. Ништа боља ситуација није ни у нормативној делатности, односно Закон о водама из 2010.године из кога произилази План одбране од поплава у Србији је смушена комбинација испреплетених надлежности. По њему, Републичка дирекција за воде у целини је надлежна за тај план, водама првог реда управљају јавна водопривредна предузећа а водама другог реда – које најчешће и праве хаос на терену – управљају локалне самоуправе. Истовремено, Сектор за ванредне ситуације је остављено једина обавеза да спашава становништво и имовину када дође до поплава.

Овај сектор је основан 2010.године, три године касније ојачан је са 500 ватрогасаца-спасилаца и нешто специјализоване опреме и возила. Међутим, садашња ситуација у овом сектору је таква да недостаје минимално 2-3.000 ватрогасаца-спасилаца и по њиховом тренутном броју на 1.000 становника Србије, на самом смо европском зачељу. За више се нема пара у држави као што је наша, мада нас катастрофалне поплаве погађају све чешће па и санирање њихових последица је све скупље. Новац је, по свему судећи, и разлог због чега се ватрогасно-спасилачки послови налазе и даље у саставу МУП-а. Овај синдикат се залагао (и још увек се залаже) да се уместо садашњег сектора оформи Дирекција за ванредне ситуације која би директно одговарала Влади Р.Србије. Овакво решење смо предлагали и априла 2014. године саопштењем за јавност на овом месту али и директним опширним писменим обраћањем и образложењем министру Стефановићу. Министру смо изложили своје предлоге које је, по нашем мишљењу, требало укључити у предлог новог Закона о полицији, где смо се залагали за измештање овог сектора из МУП-а.

Разлози су јасни, поготову у ситуацији када нам се пропусти у одбрани од поплава непрестално понављају. Директним повезивањем са Владом Р.Србије, садашњи сектор би био ближи државној каси, без „филтера“ у МУП-у, који су наклоњенији да добијена скромна државна средства усмере на потребе полиције. Затим, проблеми у овој области би се самостално разматрали на највишем државном нивоу а не у оквиру многобројних питања и захтева МУП Р.Србије. Добила би се и прилика најдиректнијег утицаја на допуну и исправке садашње лоше законске регулативе из ове области. Оно што је можда најважније, будућа Дирекција би вероватно иамла надлежност остваривања стриктне контроле у спровођењу мера заштите од поплава, затим над формирањем и обуком цивилне заштите, могла би самостално да изналази  средстава за набавку савремених возила, да одређује темпо пријема новог људства. Једном речи, створили би се предуслови да се спрече катастрофе које нам свака јача киша направи. Последње поплаве су очигледна опомена да више нема места неодговорности, неорганизованости и смешним изговорима да је „Бог крив за све“.

Београд, 08.03.2016.
Синдикат полиције и полицијских старешина
Председник Блажо Марковић