„Куршлус“ кад му време није

Данас 24.септембра 2014. године престаје да важи Посебан колективни уговор који су пре неколико година, потписали тадашњи министар и представници репрезентативних синдиката. О продужењу важности овог битног синдикалног акта тренутно нема ни речи, као ни о преговорима за састављање новог документа којим се гарантују права запослених у МУП Р.Србије. Свима је јасно да неповољнији моменат за овакав „куршлус“ између руководства и запослених готово да није могућ.

Није то једина дилема везана за ПКУ. Битан елеменат у овом ребусу је губитак слободних дана за челнике свих нерепрезентативних синдиката у полицији, односно немогућност да се у пуном капацитету баве синдикалним послом. Уз још један изузетак: са претходним министром унутрашњих послова г.Дачићем, поједини нерепрезентативни синдикати су потписали Споразум о сарадњи да ће за раднике МУП-а на подручју града Београда па и својих управа, у договору са локалном самоуправом, обезбедити непрофитне станове и, за узврат, ти синдикалци су добили слободне радне сате (а од станова није било ништа). Оваква незабележена “сарадња” била је у интересу министра Дачића како би се смањио утицај репрезентативних синдиката, придобили друге синдикате на безусловну послушност и како би се синдикална активност уситнила, фрагментизовала. Тиме су синдикати који су били на”линији” привидно добили исту важност као и репрезентативни, а њихови функционери слободне сате као и могућност да и сами предлажу своје сараднике за ослобађање од редовног посла. Што се тиче Београдског синдиката полиције и полицијских старешина,  сарадња са тадашњим врхом МУП-а није било могућа јер, по речима државног секретара г.Вање Вукића, овај синдикат „није био на линији“ коју је захтевао претходни министар г.Дачић. С друге стране, овај синдикат, који се највише  фокусира на припаднике МУП-а   који живе и раде у Београду, и међу којима је огромна већина без станова, више пута је покушавао да даје иницијативе и предлоге бившем градоначелнику Драгану Ђиласу да град помогне изградњу непрофитних станова, али су сви у граду остајали глуви на све наше захтеве. И не само за Београд него за све остале градове где је та могућност била изводљива. Када се све горе изнето помножи са изузетно озбиљним задатком који нам предстоји у недељу, добија се екстремно опасна ситуација, иако многи говоре како овогодишња „Парада“ неће бити ризична као она 2010. године када је повређено 144 наших колега. Да ли је то речено само у сврху смиривања ситуације коју је, заправо, изузетно тешко смирити? Можда је бољи пут стварања жељене радне атмосфере, пример Управе за обезбеђење у којој поједине старешине (нпр. начелник Милан Кендија), максимално излази својим потчињенима у сусрет. Пример ове јединице је посебно интересантан јер је често, у ранијем периоду прозивана у јавности, иако су се стекли реални услови да и она стекне статус специјалне јединице, као што га сада имају САЈ и ПТЈ. Мора бити јасно да без сарадње руководства и запослених, пре свега преко синдиката, нема дубинских реформи полиције којима се сви надају. Реформе морају да обухвате, од флексибилног начина руковођења, измене структуре МУП-а, до обезбеђивања оптималних радних и животних услова свих запослених. У том смеру ће бити и активност БСППС без обзира са чијим „линијама“ се наше активности спајале или укрштале.

Београдски синдикат полиције и полицијских старешина
председник Блажо Марковић