Мобинг је законом забрањен

У тешким временима као што су ова садашња, често међу људима избија оно најбоље – солидарност и саосећајност, али и оно најгоре, међу којима је и мобинг. Ова релативно нова реч означава стару особину појединаца да тлаче и малтретирају ближње, која посебно долази до изражаја у Србији током ових транзиционих времена. Међутим, оно што многи од тих људи који малтретирају, психички и (или) физички своје колеге на послу, рођаке, комшије па и укућане заборављају, то је да је не тако давно донет закон који санкционише такво понашање.

Што се мобера тиче, како се називају насилници који спроводе мобинг, они своју најчешће психичку агресију, циљано усмеравају на слабије од себе. У предузећима то су они који су за степеницу или две на нижој хијерархијској лествици од мобера, или их бар тако ти мучитељи доживљавају. Неретко су то колеге са истим статусом, с тим што је мобер у добрим односима (приватним, рођачким, земљачким) са руководством, што му у његовим очима даје предност над жртвом, До скоро су овакве ситуације „гуране под тепих“, о њима се није систематски разговарало иако су законска решења у земљама са дужом демократском традицијом релативно дуго у употреби. Ипак, и код нас и поред донетог закона, релативно су ретки случајеви када мобинг добије судски епилог. Често се дешава да када судски процес почне, пријаве се повлаче јер оштећени одустају од поступака како би сачували радно место на коме су и угњетавани. Каква је даља судбина особе која је трпела мобинг, а потом и одустала од законског гоњења мобера – то знају само они којих се то непосредно тиче. У јавност најчешће доспевају драстични случајеви мобинга где је један од учесника релативно јавна личност или је институција где се све то догађа, од посебног значаја. Интересантно да у јавности нема Министарства унутрашњих послова Р.Србије по овом питању, иако је добро познато (додуше само међу запосленима) да мобинга има и врло често га врше шефови и начелници различитог нивоа одговорности. Али у затвореној средини каква је МУП, информације о мобингу веома тешко доспевају у средства јавног информисања а о судским процесима да не говоримо. О овој појави било је, додуше индиректно, речи и на страницама овог сајта. Зашто тога није више – питање је и за руководство Министарства али посебно и за синдикате у полицији јер стање у овој области, прети да постане алармантно.

Мобери се неће зауставити убеђивањем или претњама, тим пре уколико су на руководећим положајима јер им положај даје додатну снагу угњетавања над жртвом. Прави пут за њихово обуздавање је доследно спровођење закона, уз јавно жигосање и стално подизања минимума запрећених казни. Наравно, неопходно је да угњетени, по подношењу тужбе за мобинг, не одустају током процеса, јер једино великим бројем доследно окончаних процеса и изреченим максималним казнама, може се спречити дивљање мобера. Јер, последице мобинга су најчешће веома болне, дубоке и тешке за угњетене и управо зато се треба против тог савременог(?) зла борити и законом али и личним примером. На том фронту истакнуто место мора да буде место полицијских синдиката јер им је борба за права радника најважнији задатак, а право неометаног обављања полицијског посла је и у интересу појединца, али и државе.

Синдикат полиције и полицијских старешина
председник    Блажо Марковић