НЕОПХОДНО ПОЛИТИЧКО АКТИВИРАЊЕ СИНДИКАТА

Дефинитивно – синдикализам у Србији је на умору. Најновији доказ је изостанак било каквог синдикалног обележавања 1.маја (да подсетимо синдикалце, то је Дан рада, односно дан обележавања страдања радника и борбе за њихово право на рад и живот), под изговором да се поклопио са православним Ускрсом. Доказ је и све мањи број све малобројнијих синдикалних организација, све тиши и тиши глас струковних (кровних) синдиката, на делу је и тиха забрана синдикалног организовања у многим приватним фирмама, па чак и у државним и страним банкама. Ту је и куриозитет да синдиката нема у страним банкама које послују у Србији, док су у њиховим домицилним земљама синдикати итекако јаки. Такође, и држава се односи незаинтересовано по овом питању, што је посебно видљиво у МУП-у Р.Србије где постоји више од 20 синдиката, а положај запослених је из године у годину све тежи и без икакве заштите.

Овај синдикат се увек трудио да и дословно буде партнер са послодавцем. У том циљу смо, готово без престанка, од оснивања давали бројне предлоге усмерене ка унапређењу институције у којој радимо и унапређењу свих аспеката рада и живота свих запослених колега. Тај наш ангажман, додуше, нико није од нас тражио, али смо ми то сматрали и сматрамо својом синдикалном обавезом према чланству и према МУП-у као кључној институцији Србије.

На наше предлоге, углавном, није било негативних реакција, али је очигледно било позитивних помака. Већина наших предлога је прихваћена на општу корист. Најбољи пример је тај што је сада УЗО у групи посебних јединица, што је раније било незамисливо, углавном због ондашњег непрофесионалног става неких појединаца, заснованог на личним критеријумима и на личном схватању службе.

Оно што је, за нас, веома забрињавајуће је то да није било покушаја руководства да нам помогне у организационом погледу. Јер, ширити конструктивне идеје по свим полицијским јединицама у држави искључиво кроз ентузијазам и путем штапа и канапа (као што ми то радимо), готово је немогућ посао. Чак и када смо упозоравали на катастрофу која се у облику неопходног смањења припадника Министарства неумољиво приближавала од 2006. године (помињано је чак до 10.000 колега), реакција није било. Министрима Јочићу и Дачићу многа су упозорења долазила из Европе у вези смањивања и превременог пензионисања запослених у МУП-у, но остали су неми. Такође, у Европи се куну да су нам за смањивање и превремено пензионисање запослених у МУП-У, давали милионе евра. Премијер и Влада Србије имају незахвалну и непопуларну улогу, или ће избацивати полицајце на улицу, или ће морати Европи да врати паре. СПИПС има одличне односе највећим Европским синдикатима полиције, којима смо само део тих упозорења пренели.

Исто у светлу тих предлога можемо да говоримо и о бившој Управи за исхрану и смештај, сада одељењу, за коју смо се залагали да пређе у директну надлежност Владе Р.Србије, а коју чека врло неизвесна будућност унутар МУП-а. Зна се да део колега из ове јединице остаје без посла после нашег изгубљеног судског спора око хотела „Београд“ у Бечићима и то већ од јесени.

Ово су само неки од примера многих наших настојања која су се неславно завршила, али која су нас истовремено учврстила у становишту да су неопходне корените промене у синдикалном деловању, ако се жели да се сачува синдикални покрет. Не због покрета самог, већ због заштите људи у Србији који често раде за мизерне платице и по 10-11-12 сати дневно, без адекватне заштите на раду, често без уплаћивања пензијског и здравственог доприноса. Ту недостаје и одговарајућа правосудна реакција уз асистенцију, по раднике, суровог Закона о раду.

Такође смо се залагали и да сви синдикати седну за један сто и утврде основне правце деловања. И то не само у Министарству, већ да то међусобно ураде највеће синдикалне и струковне асоцијације у земљи. Судећи по досадашњим искуствима, до договора ће се изузетно тешко доћи. Па чак и ако се и када договор стави на папир, врло је могуће да не буде спроведен у пракси, јер, многима у синдикалним руководствима одговара садашње стање хаоса и неактивности.

Многима, такође, одговара што је премијер Вучић узео на своја леђа изузетно велики број тешко решивих ситуација и питања, тако да набеђени синдикални борци могу лагодно да чекају исход. Ако премијерова борба буде успешна, одмах ће скочити и бусати се у своје синдикалне „победничке“ груди, а ако успех изостане, гомиле дрвља и камења су спремне да се баце на онога који се латио посла који нико није хтео.

А очигледно је да је прави посао – политика. Политичка структура и организација су неопходне синдикатима, неопходан је политички искорак синдиката у посланичке редове Народне скупштине, у Владу Р.Србије, управне одборе државних предузећа, речју – тамо где се одлучује и где се гласа, тамо би морали да буду присутни и синдикати. Гласови политички организованих чланова синдиката који би самостално, или као део јачих политичких партија, били пресудни за политички живот Србије. Не би било могуће да се, као што је то сада неретко случај, синдикалне вође уцењују, корумпирају ситним личним услугама, службеним просторијама, службеним возилима, бољим радним местима, запошљавањем блиских рођака и сл. Синдикално деловање на нов начин, било би под сталном лупом јавности и за њихов рад би и сама јавност, дакле грађани, били итекако заинтересовани, јер би од тог ангажовања зависио и живот тих истих грађана.

Речју – последњи је час да се синдикални покрет у целини уозбиљи, да означи своје приоритетне дугорочне циљеве или ће, једноставно, нестати.

СПИПС никада неће следити пут нестанка синдикалне акције.

Синдикат полиције и полицијских старешина
Председник Блажо Марковић