Није демократски претити

Када политичари у жару изборне кампање, почну отворено да осуђују оне који штрајкују, подједнако и учеснике и организаторе, очигледно да је дошло време да синдикати у нашој земљи зазвоне на узбуну. Када се од тих  истих политичара бирачи, грађани уопште, плаше сценаријима  могућег хаоса и безвлашћа, синдикати почињу да се преиспитују да ли уопште смеју да буду организатори било каквог протеста. Јер, полицајцима је веома добро познато да се приликом масовног јавног окупљања великог броја осиромашених и бедних грађана, никада не зна у ком правцу ће се ситуација окренути и како ће завршити. Међутим, очигледно је да синдикати, грански али и они у полицији и не помишљају на шире протесте и демонстрације.

Поставља се једноставно питање: да ли је међу синдикатима већ завладао страх, страх од власти, страх за сопствени опстанак, положаје и привилегије? Као да је постојање синдиката постало само себи сврха, да је скупљање чланарине најважнија функција тих организација које су, изгледа, заборавиле на изворне задатке синдикализма. Чини се да господа у врховима синдиката (поготово оних гранских који се издржавају јер репрезентују и добијају новац од десетине ситнијих и крупнијих синдиката сродних предузећа), не желе да виде беду оних који плаћају синдикалну чланарину. Не желе да виде сиромаштво које избија на сваком кораку и  у драстичном је сучељавању са тајкунском обесношћу. И поред свега, ти врли синдикалисти савијају главу пред политичарима који у последње време узимају себи слободу да индиректно прете свима који покушају да организовано изразе протесте по улицама српских градова.

Да ли ће се у Србији одвијати босански, украјински или неки српски оригинални сценарио бунта, не зависи од жеља (наредбе?) политичара, па ни од жеља синдикалних лидера, удобно заваљених у фотеље. То зависи од будућности у којој мора бити много више радних места, социјалне правде али и демократије. Очигледно да ово последње озбиљно недостаје у дијалогу оних синдиката који се искрено боре за права запослених (али и оних који чекају на посао) и политичко-пословодствене класе. Ничије претње неће уплашити гладне и обесправљене као ни Београдски синдикат полиције и полицијских старешина и његово све бројније чланство.

Београдски синдикат полиције и полицијских старешина

председник Блажо Марковић