НИКАДА ИЗВАН РЕАЛНОСТИ

Сада је то и званично: више нема социјалне помоћи од 10.000 динара већ је сума смањена на 5.700 динара уз додатак за минули рад сваком поједином припаднику МУП-а. Тиме се неславно завршила дугогодишња синдикална борба, уколико је то и била истинска борба за стандард полиције а не борба за појединачне бенефиције, запошљавање родбине синдикалних функционера и сл.  Завршена је и комедија која је годинама трајала за време мандата министра Дачића око овог додатка и жеље припадника МУП-а да он постане део плате, али вечито се то одлагало, одуговлачило, давала (неиспуњена) предизборна обећања.

Да би садашња ситуација била још апсурднија, од три најмасовнија синдиката, један је поздравио одлуку о смањењу помоћи (?), други је најавио штрајк па одустао а реаговање трећег се тек очекује. Једном речи, настављена је конфузија око овог питања које се годинама повлачи, али на које ни синдикати у полицији нису давали јасан и јединствен одговор, што и не зачуђује. Превише је личних интереса синдикалних челника, превише су се појединци, који сами себе зову борцима за права полицајаца, бавили борбом за сопствена права и сопствене бенефиције. У овој ситуацији, готово је сигурно да ће  већина синдикалних посленика, по старом „добром“ обичају отићи у Кабинет министра да чују „одакле ветар дува“, да би онда те ставове руководства МУП-а представљали своме чланству као своје. И управо ту лежи одговор зашто се спровођење истинских идеја синдиката своди на активности врло малог броја синдикалних ентузијаста. Већ годинама трају пристајања на манипулације синдикалним покретом, што, последично, резултира управо оваквом поразним резултатом.

Да би све било још компликованије, мора се узети у обзир објективна, изузетно тешка економска ситуација у земљи, не смеју се заборавити ни поплаве и огромна средства неопходна за обнову земље. Због свега тога, ударно синдикално оружје – штрајк, нити има смисла у оваквој ситуацији нити би имало изгледа на успех. Припадници полиције никада се нису понашали ван времена и околности које владају у Србији коју свакодневно бране. Због тога је јасно да борба за бољи стандард за сада, мора да се ограничи на парцијална решења као што је предлог БСППС да припадници полиције који раде у Београду добију повећање плате од 30% (Нови Сад и Ниш +20%). Негативне околности и људи који мисле само о свом добитку, само су лоше пропратне појаве у синдикалном покрету у полицији које морају нестати, али сама идеја синдикализма се неће угасити. То Београдски синдикат полиције и полицијских старешина никада неће дозволити.

Београдски синдикат полиције и полицијских старешина
председник Блажо Марковић