О легализацији проституције – отворено

Позната чињеница да је проституција у демократским друштвима одавно легализована, није имала утицај на законодавство Србије ни када смо се опростили пре три деценије од лажног социјалистичког морала да „тога код нас нема“. Међутим, живот не мари за идеолошке норме и саообмањивање, па је проституција, која је у поменутим земљама јавна тј. легална, солидан извор прихода државе, „сексуалне раднице“ су законски заштићене а такође и здравствено (па и поензијски) су осигуране. Заправо, решење тих земаља је (мада у нешто другачијој форми) постојало и у Србији, чак и за време окупације током Другог светског рата.

Наиме, документи из тог доба потврђују да су проститутке у Београду имале двојезичну Oбјаву – Ausweis где се уписивало када је и код ког лекара ишла на контролни преглед због евентуалне полне болести а давала је и изјаву у којој кафани је “радила”. А од осам законских одредби, у члану 1. стоји:

1) Сопственици ове објаве, која стоји под надзором Здравствене полиције у Београду, дозвољено је обављање проституције.(Подвлачење је наше).

Шта је са садашњим законским решењима, која се не разликују много од решења из бивше СФРЈ? У Закону о јавном реду и миру се каже “ко се одаје проституцији казниће се казном затвора од 30 дана”. Затим следи и кривична одговорност за онога ко врши посредовање у проституцији, па казна за уступање просторија за вршење проституције, итд.

Када се све сабере, очигледно је да Србија не само што не прати давно усвојена законска решења из ове области у демократски развијенијим земљама, већ су и прописи од пре готово једног века били либералнији него што су то данас. О погодностима смо већ понешто истакли и оне су значајне, не само кроз порез, већ и кроз подсецања крила илегалној проституцији која пуни џепове, не “сексуалних радница” већ припадника криминалних структура. Такође, то би највероватније утицало и на смањење појаве трговине “белим робљем”, сузбијањем или бар значајно већом контролом ширења полних болести, а многе суграђанке би и поред понижавајућег посла кога су се латиле, живеле свој живот на пристојнијем нивоу колико се то може. У свему овоме и полицијски службеници би били увелико ослобођени бесмислене активности сузбијања нелегалне проституције и могли би да се у много већој мери фокусирају на трговце “белим робљем”, немилосрдним посредницима у овој работи али и сузбијању многих других кривичних дела. Најзад, овај синдикат у овој последњој констатацији види и бенефит од легализације проституције јер би се, свакако, одразио и на ефикаснији рад полиције у Србији.

Синдикат полиције и полицијских старешина
председник Блажо Марковић