ПАРТИЈАМА НЕМА МЕСТА У ПОЛИЦИЈИ

Да у полицији нема места политици, свима је начелно добро познато, али и даље трају покушаји да партијски кадрови заузму места професионалаца чији су искуство и ангажовање пресудни у борби против криминала. Средином лета прошле године није успео план једне партијске централе да се директору полиције Милораду Вељовићу не обнови мандат, а и да генерал полиције Родољуб Миловић буде смењен са дужности начелника УКП МУП-а. Да ли је то био само план за удомљавање високопозиционираних партијаца поменуте централе или је ту било и интереса појединих кланова (нпр.Шарићевог) – тренутно није битно јер је план пропао, а мафијашки сарадници у полицији су пред истражним органима.
Међутим, један други унутарпартијски договор, чији циљ није до краја јасан, успео је иако је у директној супротности са ефикасном борбом против наркотржишта и пресецања балканског пута дроге. Као што смо већ обавестили јавност, пре неколико година донирана је опрема вредна 2,5 милиона евра за потребе оснивања референтне лабораторије за идентификацију опојних дрога која је уступљена Институту за судску медицину Медицинског факултета у Београду, где је, тренутно, делом у функцији, а делом ускладиштена и где изузетно драгоцени апарати скупљају вишегодишњу прашину. О овој вредној опреми министар унутрашњих послова је највероватније сазнао од министарке здравља. Али сазнања о свему томе нису дошла до двојице најодговорнијих и најистуренијих бораца против дроге, господе Вељовића и Миловића.

Такође, без објашњења је трошење остатка донације намењене за обуку оних који би радили у референтној лабораторији или би користили њене услуге, првенствено хемичара, биохемичара и физикохемичара, односно оних који су се ишколовали кроз наш образовни систем да раде у лабораторијама. Оних који жарко желе да нађу посао у Србији, а не да срећу налазе и да живе и раде у туђини која је увек далеко. Дакле, где су те паре, остаје унутарпартијско питање без одговора, заправо питања о овом замешетељству нико, осим БСППС, није смео да постави, иако је јасно да донација није била намењена партији већ држави Србији.

Да су политичари у полицији у претходном периоду схватали партијско деловање много важнијим од озбиљних полицијских оперативних активности, доказ је шест заплењених илегалних лабораторија за производњу дроге које и поред предлога стручњака из МУП-а, нису искоришћене за организовање огледног центра кроз који би пролазили сви теренски полицајци. Да буде још горе, први човек МУП-а очигледно није забринут што ове лабораторије чувају криминалистички инспектори који су недовољно обучени да се заштите од наркотичних испарења и потенцијално загађене опреме.

Иста неодговорност, инертност и неозбиљност се показала и у случају „прашњаве“ референтне лабораторије, где се поставља оправдано питање: чије је власништво опрема која је донирана за референтну лабораторију? Одговор је недвосмислен: донацију је добила Репубика Србија.

Према томе се питамо: ко и на који начин одлучује о поступању са опремом? На ком нивоу државног одлучивања је донесена одлука о опреми? Ко може да је уступи било коме у име Републике Србије? Зашто баш да се опрема уступи министарству задуженом за образовање? Коме не одговарају брзе и висококвалификоване обраде заплењених дрога? Коме не одговара да таква лабораторија успостави нормативе у овој области у Србији и да буде референтна и за поједине лабораторије земаља у окружењу? И на крају, због чега је овом лабораторијом задужен декан Медицинског факултета, када је предвиђено да референтна лабораторија за идентификацију опојних дрога буде независна и да буде на услузи свима заинтересованима, укључујући Министарство здравља, МУП, судове и тужилаштва, хемијску индустрију, фармаколошке институције и да уједно служи за темељна научна истраживања?

Треба имати у виду да се за рад у лабораторијама образују студенти на хемијском, биохемијском и физикохемијском факултету, док медицински факултет школује будуће лекаре, а не струку за лабораторију. Очигледно је реч о партијској одлуци, а не о системском (независном) положају лабораторије какав је замишљен да буде од самог почетка.

Што се тиче кадровских решења на врху МУП-а, која су превасходно била у контексту борбе против наркокланова, за Србију (али и за регион) је веома битно да су на челу стручног дела српске полиције остали (и опстали) полицајци чије су искуство и пожртвовано ангажовање најозбиљнија гаранција да улице наших градова неће бити преплављене рекама дроге.

Очигледно је да се ово савремено зло не може до краја искоренити, али професионалци на челу полиције, они који живе поред нас и виде и осећају нашу стварност, а не они који су службено стално у авиону на релацијама из Београда у било ком правцу, су једини који га могу држати под озбиљном контролом, док партијске нагодбе, партијско кадровање и надмудривање морају да буду далеко од полиције и истински битног полицијског деловања.

Београдски синдикат полиције и полицијских старешина
председник Блажо Марковић