ПОЛИЦАЈАЦ ВОДОЗЕМАЦ ИЛИ ХОБОТНИЦА

У времену у којем живимо од полицијских службеника се очекује да морају да поседују натприродне способности – да регенеришу неке делове тела, па чак и да се преобразе у неке сложеније организме. Способност регенерације захтевају ниже структуре руководства МУП-а, тако да су несрећни полицајци дужни, уколико им се не дај Боже догоди да остану без руке или ноге, да им под хитно израсту нови удови. Виша руководства се баве, наравно, системским питањем тј. залажу се за еволуцију полицајаца у хоботнице и у светлу тог „научног“ програма наводе неке очигледне предности овог еволуционог скока, као што су велики број руку, мењање боје тела, прилагођавање средини, односно руководиоцима у односу на полицајце водоземце. Профили полицајаца који би били веома занимљиви руководиоцима јесу да умеју да говоре крекетаво као жабе, односно да располажу веома малим фондом речи, да говоре само оно што су прочитали у званичним саопштењима или чули од самих руководилаца, а о самосталном мишљењу код полицајаца наравно нема ни речи. Да ли је могуће да се полицајци прилагоде условима рада и живота какви се захтевају у МУП-у Р.Србије, без мењања сопствених особина и без бруталаног нарушавања свог достојанства. Да ли је све то могуће а да се истовремено ради за малу плату недовољну за достојанствен живот, да ли је могуће радити посао често испод нивоа формалне оспособљености, да ли је могуће професионално радити а истовремено бити социјално угрожен и стамбено необезбеђен, да ли је могуће радити посао који превазилази радне капацитете, да ли је могуће радити посао у посебним јединицама у којима забрањено синдикално организовање, уз чест прековремени рад, рад викендом, празницима, да ли је могуће радити по позиву, у лошим (често нељудским) условима, радити болестан (јер ако одеш на боловање руководилац ће ти променити радно место често на горе), са врло малим надокнадама, да ли је могуће радити под шиканом тј. мобингом и све то без могућности да кажеш своје мишљење или да утичеш на било шта.

Какви су полицајци пожељни за послодавца: стручни, вешти, паметни, брзи, флексибилни, јаки, лепи, генијални, продуктивни, професионални, искусни, иновативни, комуникативни, послушни. Али, потребно је и да се стално смеше, да трепћу окицама, да буду што веће улизице, да уче док су живи (а и после), наравно од генијалаца који њима руководе. Такође морају да раде што нико други не би прихватио, и да то раде у условима опасним по живот и здравље, да раде за дневницу од које се једва може преживети, да подмећу главе тамо где неки не би ни ногу и на крају да увек буду задовољни иако је више него јасно да немају разлога за то. Неки полицајци (срећом не сви), односе се према шефовима као према Богу, чекају да им се догоди нешто ДОБРО а други се труде да им се то ДОБРО и деси уз благослов руководиоца. Најгоре је то што им нико не гарантује да ће им се то ДОБРО и десити чак и онда ако ураде све што ти богови од тих колега траже.

Да ли је могуце, наравно није могуће. Свима нама који се бавимо овим послом поставља се једноставно питање: да ли ћемо дозволити да нас послодавац направи водоземцима и хоботницама. Одговор на ово питање зависи од нас самих.

Синдикат полиције и полицијских старешина
Председник Блажо Марковић