Саопштење Председника

Поштоване колеге,

Обраћам вам се пре свега као колега који је прошао дуг пут од 22 године синдикалног рада у полицији. Није лако бити један од оснивача најстаријег синдиката у МУП-у и затим (у последње време) увидети да та организација није ни приближно онаква каква је потребна, а рекао бих и неопходна, припаднику Министарства унутрашњих послова Р.Србије. Последњих година био сам и на самом врху те синдикалне вертикале па ипак нисам успевао да тај синдикат буде довољно критичан према послодавцу. Сувише се често „ишло по мишљење“ код врха МУП-а, тамо су се подносили извештаји о синдикалним акцијама уместо да се подносе чланству, а најчешће је реферисано државном секретару Вањи Вукићу. Веома је било разочаравајуће за мене да су поједини челници синдиката, уместо вођења самосталне синдикалне политике, водили сопствену кадровску политику тј. запошљавали су сопствену децу и родбину. Када сам желео да се направи списак чланова породица СВИХ радника МУП-а, који су заинтересовани за рад у Министарству, доживео сам опструкцију. Списак је гурнут у страну и „заборављен“, а мени су они који су запошљавали само своју родбину или супруге, почели да лепе ружне етикете. Заправо, уплашили су се – за своје позиције, за своје приватне мале интересе али су се уплашили и настајања Београдског синдиката полиције и полицијских старешина. Ти мали узурпатори синдикализма су свесни да ће се нови синдикат, основан 24.10.2013. године решењем Министарства за рад, запошљавање и социјалну политику и уписан у регистар синдиката под ред.бр.23380 чији сам ја председник, борити без остатка за права и статус сваког појединог припадника МУП-а.

Бескомпромисни синдикализам је неопходан и сада га на синдикалној сцени у МУП-у практично и нема, иако постоји чак 23 синдиката. Од овог превеликог броја само 5-6 је како-тако активно и то углавном на плану реализације сопствених уских интереса. Мало кога интересује све тежи положај запослених не само у МУП-у већ и у Србији. Нико у МУП-у се не осврће на сталне претње послодавца о укидању 10.000 динара додатка, а о његовом претакању у плату више нико и не размишља. Сматрао сам, а и данас сматрам, да без тог додатка многи припадници Министарства не би могли да прехране своју породицу. Као што сам се за овај додатак плати годинама (готово) сам борио, увидео сам да се још црњи облаци гомилају у непосредној будућности. Новим Законом о штрајку предвиђају се још рестриктивније одредбе, практично на линији забране штрајковања у полицији. Посебно забрињава нови Закон о раду који је пред усвајањем. У том предлогу, прављеном у потпуности по жељама послодаваца, они су ти који доносе интерне Правилнике о раду који све регулишу – од зарада итд. Увешће се рад на одређено време за све запослене (ако тако хоће послодавац), може и да ангажује радниике преко агенције за запошљавање (како би давао мање плате), за прековремени рад није предвиђена горња граница тако да радно време може (по невољном одобрењу запосленог) да траје и 60 сати недељно. Ако се ноћу ради мање од три сата, не признаје се накнада за ноћни рад, први део годишњег одмора скраћује се са три на две недеље одмора, а  ако по мишљењу послодавца нема посла за запосленог који је постао инвалид рада, он може да га отпусти. Такође, за исти рад послодавац би могао да исплаћује различите зараде, у зараде не би улазио топли оброк и отпремнине па би и основице за пензије биле мање. Такође се не би увећано плаћао сменски рад, а послодавац би могао са сваким запосленим појединачно да уговори минималну зараду. Смањила би се и накнада зараде током годишњих одмора и сл., а отпремнина би се свела или на једну плату (са садашње три) или је не би ни било. Приликом давања отказа раднику, не би било неопходно прибављање мишљења синдиката а знатно би се смањио и ниво заштите саиндикалних представника.

Сада је јасно зашто је било крајње време да оснујемо Београдски синдикат полиције и полицијских старешина. Јасно је и због чега се у тексту приступнице за наш синдикат помиње „виши облик организовања“, јер очигледно је да истинску заштиту запослених може да оствари само синдикат са руководством које има „петљу“ да крајње одлучно реагује на стална смањења права и погоршање статуса радника и у МУП-у и ван њега. Таква одлучност коју стварност захтева прераста оквире класичне синдикалне борбе (које сада у МУП-у и нема), већ достиже ниво политичке борбе за живот достојан човека. Синдикат коме сам ја на челу, заједно са вама поштоване колеге, ту борбу не сме и неће изгубити! Зато помозите и придружите нам се!

      Београдски синдикат полиције и полицијских старешина
 председник Блажо Марковић