ШТА ЋЕ БИТИ СА ПЛАТАМА?

Сврха питања и предлога Београдског синдиката полиције и полицијских старешина искључиво је усмерена ка јачању задовољавајућег материјалног стања полицијских службеника и осталих запослених, уважавајући реалност у Србији и финансијску могућност Министарства унутрашњих послова.

Питање о платама је једино које је сада у жижи интересовања свих запослених у МУП Р.Србије (наравно и других у државној управи као и међу пензионерима, али о свима њима овде није реч). Шта ће се десити, колико ће смањење бити, да ли ће га бити – питамо се сви ми, а по свему судећи и они који би требало да нам дају одговоре. Јасно је да је питање „резања“ плата, посебно у полицији, војсци, БИА-и, врло осетљиво за сваку државу. Како нам је представљена финансијска ситуација у држави, по свему судећи кола ће се сломити управо на нама, мада је рационалнијим понашањем у претходном периоду и тражењем излаза док га је било – могло је све то у највећој мери да се избегне.

Свашта се чује, свакакве вести и полувести колају по ходницима Министарства, али и по полицијским управама широм Србије. Најчешће се нагађа да ће се ићи на смањење плата које су ниже од просечне зараде у Србији (то је око 43-45.000 динара). Међутим, плате полицајаца са свим додацима су веће, тако да тешко да ће било који полицајац избећи смањење плате. Наводно, на значајнијем удару биће више плате (које су већ и сада опорезоване са 20%, али би тај порез требало да се укине). Са њиховим смањењем доћиће се до апсурдног изједначавања примања старешина и њихових потчињених. Тиме се, наравно, не руши само ауторитет старешина, што је, иначе, веома битно у хијерархијским структурама као што је полиција, већ се обесмишљава и одговорност старешине према послу који обавља, а због кога првенствено и прима увећану плату у односу на непосредног извршиоца.

Цела ова ситуација има још једну врло негативну страну, а односи се на урушавање синдиката и синдикализма, посебно у полицији. Већ готово четврт века траје борба синдиката у полицији да изборе своје легитимно место. То им сада гарантују и закон и прописи и посебни колективни уговор, али како да синдикати оправдају своје постојање пред чланством, ако заиста дође до смањења плата, када се и са оваквим примањима једва животари.

То је дилема посебно за оне најбројније синдикате у полицији који, бар би требало, да буду и најжешћи бранитељи стандарда и својих чланова и осталих запослених. Међутим, наступила је сакрална тишина. Питање за синдикалне заштитнике стандарда и права полиције чије су организације најбројније, које и себи га постављам, гласи: како да наше акције, некога подстакну у највишим врховима власти, да би се пронашло неко мање драстично решење од овог које нам намећу? За овим првим, следи друго, још болније питање: могу ли припадници „министарстава силе“ (МУП, Војска, БИА) да буду доведени до ивице егзинстенције и какве све то ризике носи?

Одговоре на ова питања морају да дају, поред нас ентузијаста на синдикалној сцени, првенствено они који су најбројнији, који имају легитимитет репрезентативности и хиљаде чланова. Ако пропусте ову прилику да оправдају сопствено постојање, урушиће не само сопствене синдикалне организације, већ и саму идеју синдикализма у полицији. То Београдски синдикат полиције и полицијских старешина, колико је у његовој моћи, никако неће допустити.

Београдски синдикат полиције и полицијских старешина

Председник Блажо Марковић