ШТРАЈКОМ ДО ВУЧИЋА

Очигледно је да су поједине синдикалне вође опседнуте премијером Вучићем бар онолико колико је то био Пинки када је хтео (и успео) да види Тита. Најватренији обожаватељ је без сумње Вељко Мијаиловић који је громогласно најавио штрајк глађу(?) чланова Полицијског синдиката Србије, што је и разумљиво, јер је и он као и Тито доживотни председник, додуше само једног синдиката. Боље упућени су знали да од све те представе за јавност неће бити ништа, и стварно се тако и догодило уз саучествовање уредника једног таблоида и једне телевизије. Наиме, за најаву Вељковог штрајка хумористичари који издају поједине таблоиде су објавили да је то иницијална каписла за рушење садашње власти, а посебно премијера, што је вајни синдикалац брже-боље оберучке прихватио и објавио одустајање од штрајка до разговора са премијером.

Највећи број синдикалних посленика у МУП-у са подругљивим смешком прати развој комедије у којој је синдикални вођа главни извођач, али му добрано саслужују и други, ван МУП-а, из политичких, каријеристичких, а понајвише удворичких разлога. Али сасалужење „спољних фактора“ наравно да није удвориштво према мученом Вељку, већ према првом човеку Србије.

Осим дубоког неслагања са најављеним методама, јер штрајк глађу полиције није нигде у свету забележен, поставља се неколико питања због чега овакво бламирање, не мученог Вељка, не ПСС, већ целокупне српске полиције? Прво је питање због чега ПСС није озбиљно сео и разговарао о проблемима запослених са ресорним министром, кога су својевремено, када је постављен, управо они ковали у звезде? Можда Вељку и његовима и није на памети бољитак запослених, већ бол што из ПСС-а одлази близу 2.000 чланова, припадника ватрогасно-спасилачког сектора, односно исто толико чланарина из буџета овог синдиката. А ту се одмах и поставља питање репрезентативности овог синдиката када остане без толиког броја чланова, који се ионако већ годинама осипају. Медијска бомба о штрајку глађу и најава виђења са премијером, требала би по Вељковој рачуници, да му надокнади одлазеће чланство. Али у тој калкулацији „једино“ му квари рачун минули рад – бројна неиспуњена обећања чланству, неучествовање у покушајима обједињавања синдикалне сцене у полицији, нејасна судбина чланарине, његова непроменљивост на челу ПСС-а, итд.

Добро је да синдикалци имају пролаз до премијера, али је недопустиво да се то чини на начин који личи на уцену, да се притом заобилази и министар Стефановић, али и елементарни здрави разум. Управо због свега тога, дубоко сумњамо да ће премијер да решава Вељкове жеље и притужбе, које уосталом, за јавност и нису битне. То је и разумљиво, јер ако се већ излази пред премијера, треба синдикати у полицији да изађу јединствени, са претходно озбиљним и промишљеним наступом. Овако, Вељкова представа за јавност (и за своје чланство) остаће само то: представа која ће гледаоце (и таблоиде) да разоноди, а полицију Србије у целини да осрамоти, што већ и сада увелико чини.

Синдикат полиције и полицијских старешина
Председник Блажо Марковић