Све чешћи случајеви трговине људима – наставак

Упозорење Београдског синдиката полиције и полицијских старешина на појаву да се ромска деца злоупотребљавају од стране старијих који их принуђују да симулирају повреде које им (не)наносе аутомобили који успоравају пред београдским семафорима, имало је првенствено за циљ заштиту те деце. Наравно да је генератор те појаве, крајње сиромаштво највећег броја Рома у Србији, али ово свакако није начин за преживљавање. Оно што додатно забрињава је „жмурење“ бројних ромских организација, али и социјалних служби које се плаћене да екстремно сиромашне склањају са улица, поготову када су деца у питању. Није невино ни Министраство унутрашњих послова, јер ова злоупотреба деце садржи сигурно више кривичних радњи, чак, можда и трговину људима (децом?).

Поставља се логично питање због чега се онда овако драстична злоупотреба деце толерише, када је само питање времена када ће неко ромско дете да погине под точковима. Стиче се утисак да сви које смо прозвали, беже од решавања назначене појаве. Ромске организације се праве невеште, необучене, недовољно финансијски јаке, социјалне службе бирократски чекају папир да неко пријави ове случајеве па да они то размотре, саставе план акције итд., итд. Што се полицајаца на терену тиче, они због друштвене климе, која је створена из политичких разлога, не интервенишу ни када на свом сектору пролазе поред просјака, поготову Рома. Закон им даје овлашћења да подносе прекршајне пријаве за просјачење, али би се дигао глас како се угрожавају ова или она права и сл. Такође, полицајци нису сигурни ни како би прошли када би се упустили у озбиљније истраге код подметање ромске деце пред аутомобиле. Јер, политика је пустила дубоке корене и у полицији, број ромских гласача је веома велики, па сваку акцију са предзнаком „Ром“, макар се радило и о заштити најмлађих, избегавају многе партије поготову  оне које су на власти у коалицији са ромским странкама.

Крајње је време да се многи „узму у памет“ јер су дечји животи у питању. За Београдски синдикат полиције и полицијских старешина није битно што су та деца Рома, већ што та деца треба да буду у школским клупама где је и претпоставка њихове боље будућности а не на улицама где лако могу да изгубе живот или да се трајно обогаље. Држава, њени органи и организације, ромске, политичке и професионалне структуре имају овај приоритетан задатак који морају одмах да реше.

 

                          Београдски синдикат полиције и полицијских старешина
Блажо Марковић