УГЛЕДАТИ СЕ НА ВОЈСКУ СРБИЈЕ

У овом материјално тешком тренутку који траје годинама за све запослене у МУП-у, коначно морамо да признамо, да је Војска Србије све боље од нас радила и имала мудрије преговараче са послодавцем у својим редовима, при презентовању својих материјално -техничких пробклема и захтева. Ако смо једни другима обарали руке, војска је однела очигледну победу. Заборавимо анимозитет према њима, ако га је уопште било, него морамо да их замолимо да нам отворе капију сарадње са њима у том правцу, и да ми покушамо реанимирамо наш већ мртви материјално – технички пропис. Од 1945. године па до данашњих дана Војска Србије је донела МТП, и он се само у неким сегментима поправљао али се никад није суштински мењао. Мењали су се називи државе, мењане су границе, али се и у садашњим, сада сувереним државама, тај пропис није мењао. Дакле, у Словенији, Хрватској, Македонији, Црној Гори и на крају и у Србији, тај пропис је остао непромењен. Шта је добро у тим правилима и прописима и да ли има пропуста, одговор је да је све одрађено „par ekselans“. Од деобе станова па до тзв. дневница за које они имају сасвим други термин – ИЗВРШАВАЊЕ СЛУЖБЕНОГ ЗАДАТКА. Мислим да у овом тренутку, готово сви официри и подофицири а и добар део запослених цивила у Војсци Србије има станове. Ако неки официр или подофицир путује од места пребивалишта до места рада, он за то добија новац за  одвојен живот ако је ожењен или додатак на плату да би платио кирију за подстанарски живот до коначног стамбеног решења. За оне који нису имали стан, нађено је  решење у виду доделе повољних стамбених кредита.

Још један детаљ који се тиче Војске Србије је веома карактеристичан: нађите ми макар једну касарну која није власништво Војске Србије. Сваки поклон који су добили од државе и народа, претварали су у своје власништво па макар он био и прибор за јело.  Наши шефови, који су већ одавно у пензији, били су гадљиви на такве поклоне. Због тога смо сада у позицији да смо подстанари у станицама полиције и сваки председник општине нас може иселити. Добар пример је када се правио тзв.СИВ III, у исто време правила се и станица полиције на Новом Београду. Тадашњем командиру станице као и осталим старешинама полиције нуђено је земљиште око станице полиције где би општина финасирала стрелиште и за полицију, како би имала где да вежба гађање. Наравно да су тај поклон одбили и сада знамо шта се налази са леве и десне стране те станице полиције.То се Војсци Србије не би десило већ би сво понуђено земљиште аутоматски постало њихово власништво.

Сада је у моди код неких синдиката у полицији да прескачу ресорног министра и да се за овакве и сличне проблеме обраћају председнику државе или председнику Владе. Немамо ништа против тога али мислимо да су то погрешне адрес. Већ смо писали да ће дневнице, који су доведене на ниво практичног укидања, веома лоше утицати на рад и мотивацију корисника у полицији и запослених у МУП-у. Првенствено су погођене јединице Жандармерије, САЈ-а, Управе за обезбеђење објеката и личности али и сви остали корисници у МУП-у. Наш предлог ресорном министру није, као што је то чест случај код синдикалних челника, да нам одобри на коришћење службена возила, да нам одобри слободне сате за рад, односно нерад у синдикату, да добијамо официрска радна места, да запослимо ужу и ширу породицу. Наш предлог за ресорног министра да се сваки излазак из полицијске управе или седишта МУП-а мора да сматра ИЗВРШАВАЊЕМ СЛУЖБЕНОГ ЗАДАТКА, као што је то сада случај код Војске Србије, где је финансијска основица за те послове остала иста као и раније, тј. 2.500 динара. Дакле, неопходно је да се и у МУП-у донесе истоветно правило којим ће се прецизно одредити ИЗВРШАВАЊЕ СЛУЖБЕНОГ ЗАДАТКА.

Синдикат полиције и полицијских старешина
Председник Блажо Марковић